Мирослављево јеванђеље јесте лична карта српске писмености, културе и идентитета. То је најзначајнија и највећа књига у српском народу.

Мирослављево јеванђеље је најстарији и истовремено најрепрезентативнији споменик старосрпске писмености. Оно потиче с краја 12. века, највероватније из његове претпоследње деценије. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидина и брата Немањина. Могуће је да је Мирослав наручио израду јеванђелистара поводом изградње своје задужбине, цркве Светог Петра на Лиму.

Јеванђеље је средњовековни књижевни жанр, пореклом из Новог Завета. Етимологија ове речи је грчка (јеванђеље – блага, добра, реч, на српском благовести). У поменутом Новом Завету налазе се четири јеванђеља, у којима се описује живот Богочовека Исуса Христа. Међутим, како се на литургијама не читају јеванђеља у интегралном виду, већ само одређени делови из њих, у средњем веку се јеванђеља углавном нису преписивала у континитету, већ су преписивање и распоред јеванђелских деоница били подређени литургијским потребама. На основу тога, у средњем веку могу се одредити два типа преписиваних јеванђеља. Први тип јесу пуна јеванђеља или четворојеванђеља, дакле, оно које прати библијски распоред. Осим четворојеванђеља, постоје и изборна јеванђеља, јеванђелистари или, на грчком, апракоси.

Међу старословенским пуним јеванђелима најпознатији су Маријино и Зографско, оба преписана глагољицом, а међу јеванђелистарима истичу се Савина књига (ћирилички споменик) и Асеманијево јеванђеље (на глагољици).

Међу јеванђељима српске редакције, тзв. српскословенског језика (српске редакције старословенског језика) најпознатија су Мирослављево и Вуканово јеванђеље (оба апракоса из 12. века), Мокропољско(препис нађен у Мокром Пољу у Хрватској, 13. век, четворојеванђеље), Дивошево (14. век, по наруџбини босанског племића Дивоша Тихорадића), као и Радослављево јеванђеље (15. век).

Мирослављево јеванђеље је јеванђелистар – јеванђеље удешено за практичну употребу у цркви. Текстови из сва четири јеванђеља распоређени су у зачала, која се читају на богослужењу током читаве године. Текст је писан на белом, танком пергаменту, у два ступца, по 23 или 22 реда. Споменик има 181 лист, односно, 360 страна.

Данашњи увез Мирослављевог јеванђеља уредили су српски монаси манастира Светог Павла на Светој Гори у 15. или 16. веку.

Мирослављево јеванђеље нема паралела у словенској апракосној традицији и оно је усамљено у односу на друге јужнословенске и источнословенске апракосе.

 

Из историјата споменика и његовог проучавања

 

Не зна се када је Мирослављево јеванђеље доспело у Хиландар. На листовима има мало трагова воска, ретки су и отисци прстију – што значи да није било у редовној литургијској употреби, сем можда у свечаним приликама на Мирослављевом двору, или у цркви. Углавном, оно је чувано без имена, у тишини хиландарских ризница, све до зиме 1845/46. годие. Тада је Хиландар посетила руска духовна мисија, на челу са архимандритом, касније владиком кијевским, Порфиријем Успенским.

Опчињен лепотом Мирослављевог јеванђеља, Успенски преписује Глигоријеве записе и одсеца лист бр. 166 и крадом га износи из манастира. По повратку у Петроград, предао је лист у Зимски дворац, одакле је касније послат у Јавну библиотеку у Петрограду, где се и данас налази. Баш тај исечак пронеће славу Мирослављевог јеванђеља по целом словенском свету.

Године 1847. на археолошкој изложби у Кијеву, Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, примећује лист из збирке владике Порфирија. Према Глигоријевом запису (посреди су четири записа, два на крају рукописа и два на маргинама, у којима се говори о томе по чијој је жељи рукопис настао и ко га је украсио) Новаковић рукопис назива Мирослављево јеванђеље, како је остало и до данас.

Након Новаковића за Мирослављево јеванђеље заинтересовао се Љубомир Стојановић, велики српски филоллог. Боравећи у Хрватској током 1893. године, Стојановић је исписао и објавио веће делове рукописа.

Године 1896. јеванђеље је поклоњено краљу Александру Обреновићу приликом његове ускршње посете. Краљ је богатим даром решио Хиландар из озбиљних дугова, а монаси су му за узврат поклонили два највреднија споменика, која су вековима чували: Мирослављево јеванђеље и Хиландарску повељу Симеона Немање.

Исте године почиње рад на фотолитографском издању овог споменика. Рад је поверен Љубомиру Стојановићу, који јеванђеље преноси у Беч. Следеће године јеванђеље је поново у Београду, а српском народу је доступно 300 примерака фотолитографског издања. Стојановић је уз издање текста јеванђеља у Прилозима анализирао палеографске и граматичке особине, а нарочито се бавио питањем ко је писао споменик. Споменик је на чувању у краљевом двору, у трезору, а краљ љубоморно чува кључеве.

Након Мајског преврата јеванђеље нестаје из двора, а странице српске штампе дуго година потом, пуне су најневероватнијих спекулација о судбини јеванђеља.

Наком Макензенове офанзиве 1915. године српска војска и влада стижу у Рашку, где се потпуно неочекивано и под неочекиваним околностима Мирослављево јеванђеље појављује у рукама министра просвете Љубомира Давидовића. Дванаест година у историји чувања рукописа и даље остаје тајна. Даља судбина ове драгоцене књиге прати голготу српског народа током Првог светског рата. Јеванђеље заједно са српском војском стиже 1916. на Крф, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Бриндизија, а са Крфа преко Косовске Митровице стиже у Београд 1918.

Даље чување било је у рукама регента, а касније и краља Александра. Након Марсејског атентата оно прелази у надлежност кнеза Павла, који га из трезора државне благајне сели у Музеј кнеза Павла.

Пред Други светски рат, Срби су, поучени искуством, добро сакрили јеванђеље. Испрва је чувано у Ужицу, а потом премештено у манастир Рача на Дрини. Одатле је враћено у Београд, у трезор Народне банке 1943.

После рата оно је враћено у Народни музеј, где је излагано до 1970. Од тада се више не излаже. Данас се јеванђеље чува у Народном музеју, сем једног листа, који се и даље налази у Петрограду.

 

Колико је руку преписивало јеванђеље?

 

У погледу овог питања постоје извесне тешкоће. Првих 88 страна рукописа мало се разликује од осталих, и то углавном по томе што су црте слова у почетку дебље него у остатку рукописа. Љубомир Стојановић тврди:

„На први поглед изгледа да су рукопис писале две руке, једна до стране 89, а друга одатле до краја. Али када се боље загледа, види се да је рукопис писан једном руком, па је касније, или зато што му се чинило да су словапрема величини сувише танка, поново преко њих превлачио и задебљавао их.”

Са овиме се не слаже Стјепан Куљбакин:

„Главна рука се потпуно јасно јавља почев од 89. стране; она иде све до 358. стране; првим се ступцем ове стране завршава главна рука. Други стубац 358. стране, 359. и 360 несумњиво су писане другом руком и то руком Глигоријевом, који завршава 360. страну својим познатим записом. Истом руком је писан и много краћи запис на 355. страни.”

Куљбакин даље наставља:

„На крају рукописа испод шаре истом руком којом је писан већи део споменика додато је име варсамелеон. Разлика у облику појединих слова прве и друге руке може се лако утврдити.”

Пошто смо, идући за Куљбакином, утврдили да су Мирослављево јеванђеље преписивала два лица, можемо прећи на питање ко је од њих двоје писао први део рукописа од 1. до 88. стране.

Куљбакин се слаже са Стојановићем у томе да је први део писала иста рука која и остали део рукописа, изузимајући стране од 358б до 360б. Љубомир Стојановић има право када тврди да је овај први део рукописа доцније обновљен, тј. да су слова из непознатог разлога касније превучена.

Засебно треба проучити оне речи у првом делу рукописа, које су биле додате између редова, а тако исто натписе који су били писани цинобаром. Упоређујући облике слова, Куљбакин износи тезу да је дописивач, који је додао све речи изостављене у првом делу рукописа, био исти Глигорије који је писао стране 358 – 360, и већину натписа.

Куљбакин на крају додаје и претпоставку да је име Варсамелеон, додато на крају рукописа главном руком, име главног преписивача:

„Варсамелеон је можда писао цело јеванђеље, као и мањи део натписа и стихова; Глигорије пак застави јеванђеље, поправи текст, допуњујући изостављене речи.”

Куљбакинова теза да се главни писар зове Варсамелеон данас је напуштена. Сматра се да је ова реч славинизирана грчка сложеница у значењу балсамово уље, материјал који је служио приликом писања.”

2005 године Мирослављево јеванђеље стављено је на листу UNESCO-а, чиме је прикључено свеопштем памћењу света. што је признање за његову историјску важност.

За оне који желе да знају много више од овога дајемо списак литературе о Мирослављевом јеванђељу, на основу које је настао овај текст, и у којој можете пронаћи много више корисних информација:

 

1. Никол Родић, Гордана Јовановић, Мирослављево јеванђеље, Београд, 1986.
2. Вељко Топаловић, Душана Мрђеновић, Мирослављево јеванђеље. Историјат и коментари, Београд: Службени лист СРЈ, 2002.
3. Стјепан Куљбакин, Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу, Посебна издања СКА, Српска манастирска штампарија, 1925.
4. Лазар Мирковић, Мирослављево еванђеље, Посебна издања САНУ, Београд: Археолошки институт, 1950.