СЛАВА НЕКАДА
Прослављање крсног имена код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље су поштовали и славили успомену на њих, ма у каквим се тешким приликама налазили.
Домаћин се старао и преко целе године припремао да што боље прослави крсно име.
У данима уочи крснога имена он би позивао све пријатеље да дођу на славу, крсно име, на свети, свето или благдан, како се, у зависности од краја, слава назива.
Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: „Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу!” Осим овога може се рећи и следеће: „Помози Бог, срећна вам слава!” Посебно је био распрострањен обичај да домаћин уопште и не позива госте, већ би они сами долазили. Пријатељи из других села (дакле, они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.
Слава некада
Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља, него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божји благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.
Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома – светитеља чију су успомену славили – наши стари су полазили његовим примером,чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике а сиромашни и невољни били су потпомагани према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили – помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.
У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења, не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својим: да љубе, чувају и јачају своју православну веру, да поштују њене светиње, да прослављају крсно име – славу своју – јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом и сачувати народност – име српско.
Паја Јовановић 1896; Велика сеоба Срба 1690
Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве а достојни потомци својих дичних предака.
Али има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показује како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.
Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и услед љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако како смо некада чинили и како смо то примили од наших старих, ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу а некад и без ње, но никада не заборављајући оно најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла па да се здрави вратимо својим домовима у загрљај својих милих и драгих.
Зар сада, када су те наше жеље или жеље наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака.
А заборавља се: „Незахвалност – то је ка’ оштрица мача, каткад сече главу и свога ковача!”