ГОЗБЕ

У нашем надасве гостољубивом народу, уобичајило се да се за рођаке и пријатеље, који су долазили да својим присуством увеличају прославу крсног имена, припрема свечана трпеза. Доцније, у време вековног ропства, једини начин да се народ састане, поразговара, утеши, па чак и да донесе какве одлуке, били су управо скупови о славама, свадбама и даћама, а нарочито о црквеним славама и саборима. Турци, ма колико били окрутни у прогону српске раје, ипак су донекле остављали народу слободу да се о својим верским празницима да се окупи. На славским скуповима људи су крепили један другога, проналазио се начин да се избегне турској сили, народ је јачао своју веру и крепио наду у ослобођење.

На таквом једном скупу у Орашцу 1804. године, донета је одлука да се подигне устанак за ослобођење српског народа. Тако су се ове гозбе, које су имале свој нарочити значај у прошлости, одржале све до данас, и готово је незамисливо изоставити их.

Збор у Орашцу – почетак Првог српског устанка 1804. године.

Често се чује, да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља више дана и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, јер слава није само трпеза, али слава подразумева и трпезу. Међутим, не сме се заборавити да су на селу баш породичне, црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити.Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују, саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова, њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима. Никада не заборавити опомену св. Јована Лествичника (пре 579- после 649. године) који каже: „Слуга стомака смишља којим јелима да прослави празник, а слуга Божији мисли каквим врлинама да се обогати.” Сврха славе није у преједању и опијању, већ у остварењу врхунске хришћанске врлине гостољубља.

Старозаветни отац Авраам гостољубљем је видео Господа – три странца, која га посећују у шатору, јесу изображење саме Свете Тројице. Без икакве запитаности ко су и одакле су, Авраам говори својој жени Сари да припреми храну и изнесе пред госте. То и данас Србин хришћанин на исти начин чини. Преко других људи се долази до Бога, те поштовање госта, угостити брата, рођака, пријатеља, незнанца, значи примити самога Бога у свој дом. Слављењем славе сви постајемо Авраам. Понављајући Његову праксу, знамо да сваки пут када угостимо некога угошћавамо самог Господа. Тако се Бог пројављује и жели да Њему чинимо знаке добре воље преко другог човека.

У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно очува неокаљано.

Славу треба славити увек, ма у каквим приликама се човек налазио, у срећи и у несрећи, у радости и у жалости. Само треба разликовати битно од небитног, одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости, дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина, требало би да се у току године свако постара и спреми, да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.

Славска трпеза

Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру, и то не као обичај, већ као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: „Где је Србин, ту је и слава!”

Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај,него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: “Где је Србин ту је и слава!”

Где је Србин ту је слава.