ЗНАЧЕЊЕ СЛАВЕ

Наши преци примили су хришћанство у деветом веку, прихвативши, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, веру у Тројединога Бога, Оца, Сина и Духа Светога. Осијавани светлошћу тихом хришћанскога учења, одбациваху паганске обреде и приношење крвних жртава. Своје су молитве за здравље, берићет и напредак упућивали Господу Исусу Христу. Недостојни да се директно обрате Господу, своје су молитве уздизали многим православним светитељима, мученицима, чије су страдање за веру и лепота мученичког венца, животни подвизи и посвећеност, потврђивали истинитост православља. Једном годишње посебно су прослављали успомену на оног хришћанског светитеља кога су нарочито поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример и узор. Тај светитељ им беше заступник пред Господом.

За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши су стари узимали, пре свих осталих, Славну Владичицу нашу и Увекдјеву, Пресвету Богородицу, заштитницу и заступницу свих хришћана, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили тј. примили хришћанство. Православна црква у свој календар увршћује светитеље најчешће по дану њиховог престављења Господу, или на дан преноса њихових часних моштију.

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу – 8. век

Просвећен, дакле, хришћанском животном науком, човек је дошао до сазнања да се Бога, створитеља и сведржитеља света, не треба плашити, нити Му се, уколико се по заповестима Његовим живи, у страху молити. Не из страха, већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље, у нади да, следећи њихов блажени и богоугодни живот, постане достојан свих дарова милости Божије. Обичај приношења жртава, траг старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност грчке и латинске цркве постигла  је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно христијанизују многобожачке словенске народе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Често се дешавало да пагански богови преточе своје особине у неког од хришћанских светитеља (нпр. Свети Илија Громовник у себи сабира одређене аспекте бога грома Перуна). Тако, иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога, само што више нису били пагански богови већ Света Тројица. Нпр. животиње, намењене за жртву светитељу, догоњене су до цркава,  где су и клане, а њихово месо служено је на гозби.

Тек је светосавски покрет, у себи спајајући народно и хришћанско, одиграо одлучујућу улогу у коначној христијанизацији Срба. Свети Сава, као и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају јеванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ христијанизазације српског народа.

Свети Сава, Mанасtiр Студеница, Краљева црква

Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.

Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова.Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима искорене. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује – разни земаљски плодови могу се принети ради благослова а не ради приношења жртве и гозбе.

Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности.

Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу каоискључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.

Творци славе, онакве какву је данас имамо јесу Свети Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који од XIII називају себе светосавци, данас имају крсну славу.Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну јевангелизацију српског народа у средњевековној Србији.

Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника и, прихвативши начин прослављања крсног имена, који је он одредио, српски народ вековима, у готово неизмењеном виду, све до данашњих дана, следујући и у срцу носећи Светога Саву, прославља и светкује крсну славу.

Споменуто је да је прослављање славе у њеном првобитном облику било у обичају не само српског народа, већ и других православаца. Али код ових народа, током времена, прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице  или дана оних светитеља, чија имена они носе. Од славе је настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби, ма где се они налазили и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала народна изрека: „Где је слава ту је и Србин”.