СЕЧЕЊЕ КОЛАЧА У ДОМУ

Ако се колач сече у дому, домаћин са још којим чланом породице, пошто се врати из цркве са Јутрења или Свете литургије, очекује долазак свештеника, који ће, ако је позван да дође у дом, у заказано време доћи да пресече славски колач.

Сто са славском свећом треба наместити пред иконом како је већ речено.На столу мало напред стоји славска свећа, са леве стране постави се славски колач, с десне жито (кољиво), у средини чаша или боље бокалчић с црвеним вином, уз колач нож, тамјан  и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице да би их свештеник у молитви поменуо. Жеравица такође треба да буде припремљена да се стави у кадионицу. Кандило пред иконом упаљено је још изјутра.

 

Славски елементи

Када свештеник дође у дом свога парохијана, улазећи поздравља га еванђелским речима “Мир дому овом и онима који живе у њему!” [Матеј 10:12, Аука 10:5.] На овај поздрав домаћин одговара: “Амин. Божедај!”

Пошто се домаћи сви искупе и домаћин запали славску свећу, свештенику се одмах даје жеравица у кадионицу, он ставља тамјан и прво кади дом. Смисао кађења лепо изражава стих црквене песме: “Нек се узнесе молитва моја као кадило пред Тобом, Господе!” (Псалам 141:2).

Затим свештеник чита молитву за освећење жита (кољива), славског колача и вина.

Потом пред иконом подиже славски колач, као нашу жртву у славу Божију и част светитеља кога славимо.

Затим пресече колач и унакрст га прелије вином; окреће са домаћином славски колач певајући ове три песме:

I “Свјати мученици…”

II “Слава тебје, Христе Боже…”

III “Исаије ликуј…”

Цео црквени обред је много свечанији и души ближи кад цела породица заједно са свештеником пева ове песме, зато их треба научити (њихов цео црквенословенски текст дат је напред, на стр. 24. а српски на стр. 48.).

Кад се све три песме отпевају, свештеник ломи колач са домаћином или оним који га замењује, а затим сви чалнови породице прилазе ицеливају колач. При том нам се свештеник обраћа речима:

“Христос посредје нас”, што значи: “Христос међу нама!”

А ми одговарамо:

“И јест и будет!”, што значи: “И јесте и биће!”

Треба укућане поучити да тако одговарају свештенику. После тога свештеник говори молитву у којој помиње имена свију укућана која су исписана на посебној хартији што се налази спремна на столу.

На крају обреда сви присутни приступају да целивају крст, као и приликом водоосвећења. Затим настаје честитање. (Види:Чин резања колача, на стр. 47).

Све што је за богослужење потребнонека буде спремно пре него што почне свети обред, а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено. Јер, свештеник не долази како какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света – он долазиради молитве,ради духовних потреба породице.Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашајукао у храму Господњеми да с пажњом прате обред и учествују у њему, молећи се и крстећи при помену имена Божијег. Ми се том приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих, а у молитви за освећење жита још и за покој душа умрлих предака, па зато  – и ради свога добра и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима – треба и овом приликом да се молимо Богу побожно, искрено и од свег срца.

Срби се свуда поносе својом славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и у туђини. Ова наша домаћа богослужења и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална осећања. Деца се радују домаћим свечаностима а дужност је нас родитеља да деци чинимо што више радости, како би се и нас и свога детињства сећали са што више љубави и са што више лепих успомена.

Није потребно наглашавати да све треба да будечисто и у највећем редуи дом и домаћи. Одело на домаћину и његовој породици не мора бити ни ново, ни украшено, само мора бити чисто.

Али пре свега, то нарочито напомињемо, нека им буде срце чисто, нека им је чиста и мирна савест, нека тога дана помогну своје сиромашне ближње па ма и најмањим поклонима или прилогом, било у храни, у новцу, у одећи или обући. Ако им је могућно нека ту помоћ однесу њихова деца, да би се још од малена научила својој хришћанској дужности. Радост оних које ће помоћи увећаће њихову радост, па ће и своју славу веселије, радосније и задовољније провести; захвалност помогнутих наћи ће одзива и код Свемогућег Бога, који ће благословити дом свечара и многоструко им надокнадити све оно што су за добро ближњих учинили, а у славу Божију и за спомен свога светитеља.

Само такво прослављање крсног имена биће угодно и Богу и светитељу, па тако, браћо и сестре, и прослављајмо!

Ако о слави можете, и Бог вам је дао за то могућности, спремите ако хоћете и ручак и погостите своје рођаке, пријатеље, другове и суседе. Но тај ручак и гозба нека буду у складу са прославом тога дана, а не да се изроде у ругло које не служи никоме на част а обесвећује и саму славу и прља наше име!

За време ручка, ако се овај спрема и за госте, обично наздрављају једни другима, иако ово није свуда уобичајено. Али тамо где је то обичај треба домаћин да пази на умереност, имајући увек на уму да ово није обична гозба већ-српска слава– дан када се слави успомена на светитеља. Већ сам народ је овде поставио границу рекавши:

“Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје!”

Знајте:Слава се не састоји у јелу и пићу, него у добром хришћанском животу, у мисли на Бога, у сећању и угледању на живот светитеља и вршењу добрих делапа у том погледу и чинимо све што можемо!

Зато, ако немате могућности да о слави спремате гозбе и ручкове, немојте се ради тога задуживати или за љубав похвале гостију лишити се многих својих потреба,  већ прославите славу, прославите успомену на свога светитеља, само вршењем верског обреда, који и јесте истинско прослављање славе – молитвом и чистим срцем:

… Силно је укорењено свечарство у светосавском народу. Ниједан народ не слави толико светитеље Божије колико српски народ. А дубоки смисао свечарства лежи у оном најузвишенијем идеалу нашег народа – идеалу светог човека, а то је:

Човек одрешен од земаљског царства,

Човек чист од неправде и сујете,

Човек испуњен љубављу према Богу и људима,

Човек неустрашив пред смрћу;

Једном речју: човек душеван!

Када се буду такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити срећно. Отуда је наш народ носилац једног увек напредног и спасоносног идеала, еванђелског идеала, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан, морати да прихвати и усвоји ако жели своје спасење.