Манастир Студеница је био додан на УНЕСЦО листу светске баштине 1986. године.

Манастир Студеница задужбина је Стефана Немање, у монаштву Симеона, оснивача најсветије српске династије Немањића, оца највећег сина српског народа, Светог Саве, утемељивача српске државе. На обронцима планине Родочела, „где беше пусто ловиште зверова“, Стефан Немања утемељи манастир „за покој и умножење чина калуђерског“. Осим што Свети Сава у Житију Светог Симеона описује место на коме ће, попут винове лозе, изнићи и развити се ка небесима овај свети манастир, Он даје и једну дубљу ознаку. То „пусто ловиште зверова“ као да оприсутњује какво искуство зла, таме, неприродног, мрака, те у такав простор Свети Симеон засађује једну младицу вечне, тихе светлости, у простор смрти сеје вечно семе живота, својим рукама растерује зле духове и зверове, доводећи на јасла истине јагњад огрнуту у мантије.

И није случајност или пак само вештост тадашњих архитеката то што манастирски комплекс описују зидине и конаци у елипсастом, готово кружном облику, а у чијем центру вечно стоји црква. Православни ум управо јесте такав. У центру свега постојања јесте Бог, Света Тројица, док су сви остали на описаној кружници. Како монаси изнова и изнова излазе из конака и улазе у цркву, тако сваки човек тежи сједињењу са самим Центром, са самим Богом. У том центру, у цркви, верник се причешћује. Тако Студеница, осим што са архитектонске стране представља изузетан споменик српске средњовековне културе, представља и нешто више од тога. Она сама јесте један живи организам, једна кошница или мравињак верујућих, који стално испуњавају њене унутрашњости својим молитвама.

Студеница је одраз саме васионе и вечности, она оцртава кретања у космосу, кретања верујућег ка Богу. Студеничка главна црква посвећена је Богородици. Како је Богородица родила Оваплоћеног Бога Логоса, Спаситеља душа наших, тако и сама црква представља извор спасења за многе богочежњиве, богоплашљиве и богољубиве душе. Богородичина црква израста међу осталим манастирским зидинама, белином и чистином мермерног камена, од кога је саграђена, упија и исијава светлост самог Творитеља. Беличаста светлост, којом црква и ноћу трепери, вечно је неугасива. Она је попут саме Богородице „неугасива лампа“, у коју се улива Божанска светлост и која из ње осијава лица нас грешних.