СЕЧЕЊЕ КОЛАЧА У ЦРКВИ

Ако се сечење славског колача обавља у цркви, а не у дому, треба претходно питати свештеника у које ће се време обављати сечење славских колача. Обично је то раније изјутра, пре или после литургије или јутрења.

На дан славе домаћин у цркву односи славски колач и кољиво, увијене у чисту белу тканину, затим мало црвеног вина у бочици и мању свећу, коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред обавља.

Уколико домаћин не може однети колач у цркву, онда ће то учини неко од чланова његове породице! Са собом понети и хартију на којој су пописана имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви поменуо.

Родитељи који носе колач у цркву, треба да поведу са собом децу, како би сви учествовали у овом молитвеном чину и да би се у њихове младе душе што дубље урезале успомене на ове лепе дане и лепе наше обичаје.

Свештеник у епитрахиљу започиње сечење колача, говорећи: Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова, амин, потом следи Трисвето, молитва Пресветој Тројици и Оче наш. Потом окади славско кољиво, колач и вино, отпева тропар светитељу, те очитава молитву над кољивом и благословити га.

У тој молитви свештеник се моли да Господ Бог благослови све дарове, који су у част светитеља спремљени; да их умножи како у дому који слави тог дана, тако и у целом свету; да очисти од греха и освети све оне који су то спремали, као и оне који ће од њега окусити; да онима који су кољиво спремали и донели га на освећење и благослов – а у част и за успомену на светитеља кога славе – испуни све молбе и све жеље, које се односе на њихов бољи живот на земљи и небу.

Затим свештеник благосиља вино и славски колач, молећи Бога да прими принету жртву у спомен светитеља који се слави.

Узимајући колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином унакрст, а затим га са свечаром окреће певајући следеће тропаре:

„Свјати мученици, иже добрје страдалчествовавше и

вјенчавшесја, молитесја ко Господу,

помиловатисја душам нашим.”

„Слава Тебје, Христе Боже,

апостолов похвало, мучеников радованије,

ихже проповјед Тројица јединосушчнаја.”

„Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и роди сина

Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже

Величајушче Дјеву ублажајем.”

У првој песми говори се о мученицима и светитељу кога славимо, који су молитвеници наши пред Богом и учитељи вере и моралне чистоте.

У другој песми прославља се Христос, који је похвала апостолима и радост мученицима.

У трећој песми се исказује јављање Сина Божијег у људском телу – рођењем.

У окретању колача сви учествују, чиме се на одређени начин литургијско осећање преноси на саму славу.

Затим преломе колач напола и држећи сваки своју половину. Љубећи колач, свештеник говори:

– „Христос посредје нас” („Христос међу нама”).

Свечар такође љуби славски колач, одговарајући:

– „И јест и будет”. („И јесте и биће”).

Ово чине трипут. Потом свечар прима колач од свештеника, узима кољиво и носи га својој кући, где га ставља на сто или пред икону.

Запали тада код куће славску свећу, окади је, а затим и икону и све домаће, а онда се сви заједно помоле Господу и своме светитељу, као што су и уочи славе радили.