SLAVA NEKADA

Proslavljanje krsnog imena, kod naših predaka postalo je jedan od najglavnijih izraza njihove pravoslavne vere. Svoje svetitelje oni su poštovali i slavili njihovu uspomenu ma u kakvim se teškim prilikama nalazili.

Domaćin se starao, i preko cele godine pripravljao, kako će proslaviti krsno ime. A kad bude dan uoči krsnoga imena on bi pozivao sve prijatelje, izuzev one koji takođe slave isto krsno ime. (Slava ili krsno ime zove se još: sveti, sveto, blagdan). Kad zvanice dolaze svečarima u kuću obično ovako govore: “Dobar dan i čestito ti sveto!”

“Slavio ga mnogo godina u zdravlju i veselju!” Ili: “Pomozi Bog, srećna vam slava!” Prijatelji iz drugih sela (dakle oni koji su udaljeni) trebalo je da na slavu dođu i nezvani.

Slava nekada

Kraj zapaljene voštanice i prisluženog kandila pred ikonom svoga svetitelja, pored slavskog kolača i koljiva (žita), okađeni miomirisom tamjana, utvrđivali su se naši stari u svojoj veri. Ugledajući se na zaštitnika svoga doma – svetitelja čiju su uspomenu slavili – naši stari su polazili njegovim primerom, čineći dobra dela.

Njihov dom bio je toga dana otvoren za putnike i namernike, a siromašni i nevoljni bili su potpomagani već prema mogućnostima domaćina. Slavilo se kako se moglo, ali nije bilo takvih koji, ma bili i najsiromašniji, svoju slavu ne bi proslavili – pominjući toga dana u molitvi svoga svetog zaštitnika.

U vreme vekovnog robovanja, dani slave bili su trenuci preporođaja, koji su ulivali novu snagu i ohrabrenje. U proslavljanju svoga krsnog imena, srpski narod je crpeo snagu da može izdržati sve patnje kroz koje je prolazio i dočekati dan slobode. Umirala su pokolenja ne dočekavši osvit slobode, ali su na samrtnom času ostavljala zavet svojima mlađim: da ljube, čuvaju i jačaju svoju pravoslavnu srpsku veru, da poštuju njene svetinje, da proslavljaju krsno ime – slavu svoju – jer će samo vera moći da snaži volju za životom, i sačuvati narodnost – ime srpsko.

Paja Jovanović 1896; Velika seoba Srba 1690

Mnogi i danas proslavljaju uspomenu na svoga svetitelja isto onako kao što su i njihovi stari činili. Ni danas ne zaboravljaju zaštitnika svoga doma, kao što ga nikad i nisu zaboravljali. Slave ga onako kako su u mogućnosti da slave, pokazujući da su pravi sinovi svoje vere i Srpske crkve, a dostojni potomci svojih dičnih predaka.

Ali, ima ih koji ne žele da slave slavu i preko novina to celom svetu objavljuju (često ističući nepostojeće razloge, ili pak takve koji i nisu nikakvi razlozi). Time se najbolje pokazu je kako čovek brzo zaboravlja i olako propušta svoje najsvetije obaveze, zaboravlja i ne poštuje svoju veru, onu istu veru za koju su njegovi stari, ne tako davno, prolivali svoju krv i davali svesno svoje živote.

Ni na bojištu uoči same bitke, čestiti Knez srpski nije zaboravio da slavi svoju slavu. I mnogo vekova posle Kosova, srpski vojnici slavili su svoje svečarske slave u vlažnim rovovima, čak i usred ljute borbe. U smrtonosnoj ratnoj huci, pod treskom bombi i iza bodljikavih žica u neprijateljskim logorima, sećali smo se svoje slave. Taj dan nikada nismo zaboravljali. A kada nismo bili u mogućnosti da svoju slavu proslavimo onako je kako smo nekada činili – i kako smo to primili od naših starih – mi smo bar pripalili dugo nošenu i kao svetinju čuvanu voštanicu, a nekad i bez nje, no nikada ne zaboravljajući ono najbitnije: da uznesemo tople molitve Bogu i svetitelju našem da nas sačuva, da nas Bog izbavi od zla, pa da se zdravi vratimo svojim domovima, u zagrljaj svojih milih i dragih.

Zar sada, kada su te naše želje, ili želje naših roditelja ispunjene, zar sada da ne slavimo svoju slavu? Nije li to onda krajnja nezahvalnost prema Bogu, nezahvalnost i nemar prema zavetu naših predaka.

A zaboravlja se: “Nezahvalnost – to je ka’ oštrica mača, katkad seče glavu i svoga kovača!”